Vetrovi kad dunu i taknu se duše,
misliš da te nose, al’ pomno te ruše…
Reka kad nabuja k’o devojka mlada,
boleće katkad više nego sada…
Kad osmehom misliš da si sene skrio,
sećenje postoji gde si nekad bio…
I ljubav i tuga, i sreća i bol, hodaju zajedno…
Postoji li misao da je sve to jedno…
Izlečen od čega?
Bolest ne postoji,voleti je bezgranično…
Mi nismo ni svoji…
Tvoja ruka pluta, oči žežu druge…
Jedne su vesele druge pune tuge…
Boja nije važna, ni ime ni starost…
Kad slome ti krila, sruše stari most,
ne pitaj gde ide starica u noć…
Poj mu ptico mala, zaseni sve pesme…
Ni u jednoj tugu da oseti ne sme…
Kad se rađa zrak prst njegov da bude…
Kad poželi svetlost da zasija,
da bude njemu večna relikvija…
Pojasni mi oko, što li sada vidiš,
Zar zatvaraš kapke? Čega li se stidiš?
Duša je volela, ostala je verna kad zagrljaj pukne,
kao bokal vina, ufleka haljinu, kosu bolom kiti…
Cvetaju narcisi i sve će se menjati, al’ brod je otplovio…
Tri puta mi mahnu ja suzom dočeka…
Eho odjeknu…
-Nećeš moja biti-
Autor jasmina
Suza 